 |
|
Strana 1 od 3 OPAŽANJE SREDINE
Sve je veće interesovanje za pojave, koje se svrstavaju u ekološku psihologiju kao što su problemi prenaseljenosti, ubrzana urbanizacija i posledice koje ona donosi, zagađivanje čovekove životne sredine i slično. Takođe sve veća pažnja se posvećuje sredini, shvaćenoj u najširem smislu i njenom uticaju na celokupno ljudsko stanovništvo.
Sredina u kojoj čovek živi i deluje kao pojedinac, snažno utiče na njegovo individualno ponašanje, kao i zadovoljstvo i sreću koju treba da ostvari u takvoj sredini. Pod sredinom se podrazumeva onaj neposredni, relativno ograničeni prostor u kome on živi i u kome se formira. Ta činjenica često zanemaruje i smatra se da svi ljudi podjednako intenzivno i na isti način doživljavaju sredinu.
Da bi čovek uspostavio odnos sa sredinom u kojoj živi, mora da ima unutrašnji doživljaj te sredine. Sredina veoma kompleksno deluje na čula. Predstava. koju čovek ima o svojoj životnoj sredini veoma je značajna za njegovu akciju i ponašanje u njoj. Osim toga fizička sredina u kojoj se čovek ponaša utiče na sve njegove psihičke procese, ali u dosadašnjoj psihologiji nije bilo izrazitog nastojanja da se ti procesi izučavaju na način, koji bi bio značajan za ekološku psihologiju.
Prema tradicionalnom pristupu proučavanju psihičkih procesa, svaka promena u fizičkoj energiji izvan organizma (stimulus) deluje na organizam i izaziva procese. Procesi su određeni i predvidljivi na osnovu prirode stimulusa. Stimulus je dakle izvor stimulacije. Osnovni psihički mehanizmi (procesi) se dele na: percepciju, kogniciju, motivaciju, emocije, pažnju, volju i još neke druge (što zavisi od autora). Ovakav pristup je pogodan za početak istraživanja. Tokom istorijskog razvoja psihologije, odvojeno ispitivanje ovih sposobnosti imalo je svoje metodološko i praktično opravdanje, jer se tek pomoću određenih podataka i boljim poznavanjem pojava koje se ispituju, mogu vršiti generalizacije, nalaziti teorijske veze i uopšte povezivati pojave u skladu sa pravom prirodom njihovog funkcionisanja kod čoveka.
Međutim, veza između sredine i pojedinih psihičkih procesa ne može se adekvatno ispitati osim ako se tom problemu ne pristupi na širi, integrativan način. To se najčešće vrši pomoću teorije informacija (npr. Brunsvik), ili ispitivanjem naših kompleksnih doživljaja sredine, koji integrišu različite vrste psihičkih podataka (npr. Linč).
Pretpostavlja se da čovek aktivno izdvaja informacije iz njegove životne sredine, da ih obrađuje i iskorišćava. Prema tom stavu ekološka psihologija u ispitivanju osnovnih psihičkih procesa nastoji da utvrdi kako čovek ostvaruje konkretnu aktivnost, kojim se informacijama služi i kako ih obrađuje.
Svako interesovanje za fizičku sredinu i za način na koji čovek utiče na nju kao i način na koji sredina utiče na čoveka, mora početi sa traženjem objašnjenja kako čovek opaža sredinu. Neki autori smatraju da je sredina u osnovi sistem komponenti u međusobnoj interakciji, u kome se nalazi i pojedinac koga nazivaju posmatračem. Sredina shvaćena na ovaj način, u kojoj je pojedinac (posmatrač) samo deo ukupnog sistema, je uticaj transakcionalizma. Transakcionalizam je teorijsko shvatanje u oblasti opažanja, prema kome određena osoba, iz svog središta ponašanja daje značenje sredini u kojoj se nalazi.
Proces opažanja sredine započinje identifikacijom važnih vidova spoljne situacije. Polazi se od pitanja, koje su karakteristike sredine su važne za njeno opažanje? Prema nekim shvatanjima postoji sedam glavnih kategorija informacija koje su značajne za opažanje sredine.
1. Sredine nemaju čvrste ili određene granice u prostoru i vremenu
Granice. koje vidimo prilikom opažanja sredine su one koje smo mi sami postavili. Granice koje svaki pojedinac opaža u različitim situacijama su određene ciljevima njegovih aktivnosti, kao i akcijama i kulturnim normama koje je prihvatio. Prema transakcionalističkom gledištu ne postoje granice u vremenu i prostoru koje su nezavisne od aktivnosti pojedinca. Međutim ipak se ne može poreći da određene osobine date sredine (fizičke ili neke druge) izazivaju određeno opažanje.
2. Informacije o sredini stičemo pomoću svih čula.
Iako se u opažanju sredine javlja delovanje i uticaj jednog čula na drugo, naše trenutno opažanje je pod uticajem samo jednog čula. Neki snažni stimulus može specifično da uobliči viđenje neke sredine, ali za većinu ljudi, sredina emituje razne informacije koje se prenose istovremeno preko svih čula.
3. Sredina pruža i centralne i periferne informacije.
Čovek ima mogućost da kvalitativno razlikuje komponente bilo koje sredine. Iz tog razloga veliki broj informacija biće sporedan (periferan) za konkretno težište interesovanja. Pojedinac može, u izvesnoj meri, da vrši selekciju informacija, ali se on sa druge strane uvek bavi njihovom celinom. Iako veliki broj tih sporednih informacija ne dospeva do svesti, kasnije njihov uticaj može biti važan.
4. Sredina pruža više informacija nego što možemo da prihvatimo.
Broj informacija koji svaka individua prima svakog trenutka je veoma veliki. Često može biti dvosmislen i kontradiktoran. Preopterećenost informacijama može dovesti do niza karakterističnih poremećaja naše sposobnosti saznanja spoljne sredine.
5. Sredinu određujemo i doživljavamo akcijom.
U procesu opažanja sredine, individua nikada nije potpuno pasivna. Osoba koja opaža uvek deluje kao komponenta određene situacije, iako njena aktivnost ne mora obavezno da bude lokomotorne prirode.
6. Sredina ima simboličko značenje.
Sredina deluje na nas i svojim simboličkim značenjem. Ona to značenje stiče jer je aktivnost koja se u njoj zbiva društveno definisana. Simboličko značenje i motivacione ″poruke″ koje sredina upućuje su sastavni deo našeg opažanja sredine. U tom smislu javlja se jedna posebna karakteristika sredine, a to je njen estetski kvalitet. Doživljaj estetskog kvaliteta sredine menja se od osobe do osobe i od kulture do kulture, ali opažanje sredine uvek podrazumeva da takav doživljaj postoji.
7. Doživljaj sredine uvek stiče sistematičan kvalitet koherentne i predvidljive sredine.
Različite komponenete celine su u međusobnom odnosu koji karakteriše i definiše sredinu koja se opaža. Sistematična prirodna spoljnjeg sveta je u stvari naša reakcija na taj svet. Čak i u sredini koju je čovek svojom aktivnošću izmenio, nalazi se koherentni unutrašnji sistem. Upravo taj red u sredini koju smo izmenili omogućava da joj se prilagodimo i da u njoj živimo.
|
|
Uticaj gradova na psihu
Loading Poll...