MONETARNI SISTEM - UZROK PROPASTI CIVILIZACIJE DANAS

Ovo je najvažnija stranica na ovom web sajtu! Pročitaj je do kraja, pažljivo.

(Tekst je citat projekta Venus)

Ovo što iznosimo nije politički stav, jer ne prepoznaje predstave o podelama kao što su nacije, vlade, rase, religije, vere ili klase.

Kako su mnogi danas svesni, oboje naš društveni inegritet i ekološki integritet su pod ozbiljnim pitanjem.

Postojeći ekonomski sistem se ubrzano raspada s izgledom nezaposlenosti širom sveta te nestabilnosti koja se dogaða u najvećoj meri do sada viðenoj.

Istovremeno, uhvaćeni smo u tački gde nema povratka u odnosu na uništavanje prirode.

U danom stanju stvari, od kojih će se mnoge spomenuti u prvom delu ove prezentacije, čitalac bi trebao zaključiti da mi ne samo da trebamo krenuti u drugom smeru već to  -> moramo .

Kako bi razumeli gde smo i kako smo došli do ove tačke u istoriji, moramo spomenuti one odlike društva koje su uveliko uticale na naše društveno ponašanje.

Najvažnije razmatranje u tome je naša upotreba novčanog sistema.

U ovom delu, ćemo razmatrati mehanizam svetskog novčanog sistema pokazujući posledice koje je proizvela ova vrsta organizacione strukture.

Ove posledice uključuju:

1. Potrebu za kružnom potrošnjom naglašavajući ekonomsku potrebu da se proizvodi i usluge neprekidno kupuju i prodaju, bez obzira na kvalitet i otpad.

2.  Izobilje nestašice označava kako su resursi, dobra i usluge namerno napravljeni oskudnima da se osigura profitabilnost unutar jednačine ponude i potražnje.

3. Prioritet zarade označava ogromnu zajedničku korupciju u svetu zbog potrebe stvaranja prihoda.

4. Fiskalna manipulacija označava kako radi glavni bankarski sistem sveta da bi upravljao ekonomijom za dobrobit njihovih korporacijskih struktura i moći establishmenta.

Potreba za kružnom potrošnjom

Uloga ljudi u novčanom sistemu je u osnovi razbijena na tri dela:

1. zaposleni,

2. poslodavac i

3. potrošač.

Zaposleni izvršava zadatke za poslodavca u zamenu za platu ili novčanu isplatu, dok poslodavac prodaje robu ili uslugu potrošaču za zaradu;

Uzastopno, poslodavac i zaposleni deluju takođe kao potrošači, jer novčane isplate koje dobijaju su korišćene za kupovinu roba i usluga važnih za njihovo preživljavanje.

Ovaj čin kupovine roba i usluga je ono što dozvoljava celom sistemu da se održi; time dopuštajući poslodavcu i zaposlenom da zaraðuju novac i sledi nastavak potrošnje.

Drugim rečima, postoji zahtev za kružnom potrošnjom koja pokreće celu ekonomiju. Kad bi se potrošnja zaustavila, ceo sistem bi se srušio.

Ovo proizvodi dve teške posledice za društvo:

Nešto fizički proizvedeno ne može zadržati životni vek duže od onog što se može podneti da bi se održala potrebna 'kružna potrošnja'.

Drugim rečima, sve se mora pokvariti u odreðenom vremenu kako bi se nastavilo finansijsko kruženje potrebno za napajanje ekonomije.

Ova se osobina može definisati kao 'smišljeno zastarevanje'.

Smišljeno zastarevanje je namerno zadržavanje upotrebljivosti kako bi se proizvod pokvario odreðenom brzinom.

Ovo se dogaða namerno predodređeno proizvoðačevim proračunima da se proizvod pokvari, često nakon što istekne garancija, i indirektno, gde se uštede u proizvodnji temeljene na zaradi, obično odlikuju u obliku upotrebe jeftinih materijala i lošeg dizajna dajući trenutno lošiji proizvod - gde je zakazivanje proizvoda jednostavno pitanje vremena.

Druga posledica je da novi proizvodi i modeli i usluge moraju biti stalno uvoðeni bez obzira na funkcionalnu korist, stvarajući beskrajni otpad.

Ishod ova dva problema je ništa drugo nego neprihvatljiv, jer ne samo da se resursi nemarno upotrebljavaju za proizvode koji nisu napravljeni da traju, rasipajući ljusku energiju i materijal, već se i stvara količina otpada i zagaðenja čiji su rezultati zapanjujući.

Drugim rečima, otpad je namerni proizvod industrijske potrebe da održi 'kružnu potrošnju'.

Zamislite svet gde je obezbeđeno grananje proizvodnih metoda koje starteški maksimalizuju efektivnost i održivost svakog proizvoda, koristeći najbolje moguće materijale i načine proizvodnje danas dostupne.

Zamislite proizvod tako dobro smišljen da mu ne treba održavanje naprimer 100 godina.

Zamislite kuću koja je izgraðena od vatrootpornih materijala, gde su svi aparati,

električne operacije, cevi i slično, napravljeni od najotpornijih, najpostojanijih resursa dostupnih na Zemlji. Kuću koja se sama čisti, reciklira otpad i napaja energijom sunca, vetra i zemlje...

U takvom zdravijem svetu, gde smo napravili stvari da traju, minimalizirajući zagaðenje i otpad novčani sistem bi bio nemoguć!? Jer bi kružna potrošnja znatno usporila, zauvek oslabljujući takozvani ekonomski rast.

Drugi mehanizam: izobilje osudice

U novčanoj ekonomiji, ponuda i potražnja su delimično ono kako roba i usluge dobijaju vrednost.

Što nečega ima više, to manje vredi.

Kad bi se jednog dana probudili i iz nekog razloga, hipotetički govoreći, bi bilo samo 100 postojećih naranči, bez mogućnosti da se uzgoji više, vrednost tih naranči bi otišla u nebesa jer su sada krajnje retke.

Drugim rečima, za resurse je profitabilno da budu oskudni.

Ako neka kompanija uveri javnost da je njihov proizvod redak, više mogu naplatiti taj proizvod.

To daje jaku motivaciju da se stvari i resursi drže oskudnima.

Grananje ovoga je psihološki duboko, jer ako kompanije znaju da mogu zaraditi više novca držeći njihov predmet oskudnim, sklonost da se namerno ograniči proizvodnja ili da se laže o dostupnosti resursa je velika.

To znači da novčani sistem nagraðuje mehanizam koji nasledno obeshrabljuje obilje i jednakost.

Još gore, zarada se zapravo može dobiti kao rezultat oskudice proizvedene od zagaðenja prirodnog okruženja, kao što se sada dogaða s našim zalihama vode.

To stvara perverzno jačanje ravnodušnosti prema brizi industrije za prirodno okruženje, jer što je više štete, više se zarade može dobiti nudeći rešenja.

A to nas vodi do:

 Prioritet zarade

Najmotivirajuće načelo novčanog sistema je zarada, ili uopštenije, profit.

Svi moraju naći strategiju da steknu novac.

Onaj koji zaraðuje platu traži najbolju platu koju može dobiti za svoje usluge, dok poslodavac teži uvek smanjiti troškove kako bi maksimalizovao zaradu.

Taj takmičarski mentalitet se proteže na sve aspekte društvenog života i ne bi trebalo biti iznenaðenje da su oni koji su na mestima velikog materijalnog blagostanja često najokrutniji i najravnodušniji.

Sada, pre nego krenemo dalje u negativne posledice prioriteta zarade, krenimo prvo razmotriti šta mnogi misle da je dobra strana ovog sistema.

Podsticaj?

Kako teorija kaže,potreba za zaradom daje osobi ili organizaciji motivaciju za rad na novim idejama i proizvodima koji se mogu prodati na tržištu.

Drugim rečima, predpostavka je da ako ljudi nisu motivisani potrebom za novcem ništa ne bi bilo izmišljeno i postiglo bi se malo društvenog napretka. Kao prvo, najveći doprinos društvu nije došao od ljudi koji su tražili zaradu.

Louis Pasteur, Charles Darwin, braća Wright, Albert Einstein i Isaac Newton nisu ostvarili svoj masivni doprinos društvu zbog vlastitog materijalnog interesa.

Dok je istina da su korisni izumi i metode došle od motivacije za lični dobitak. Naum iza tih tvorevina tipično nema ništa s ljudskim društvenim pitanjima i ima sve s odvojenim vlastitim interesom i slepim osobnim dobitkom.

Potraga za zaradom skoro uvek dolazi pre brige za ljude i jednostavan pogled na kancerogene konzervanse u našoj hrani,smišljeno zastarevanje gotovo svega napravljenoga, zajedno sa farmaceutskom industrijom koja naplaćuje 300$ za jednu tabletu antibiotika, će pokazati da je podsticaj zaradom ustvari štetan.

Problemi u našem društvu temeljenom na novcu imaće razrešenje samo ako novac može biti napravljen od rešavanja tih problema!?

Sada, određenije, da se spektar korupcije nastale iz novca stavi u obradivu perspektivu, podelićemo ova ponašanja u tri klasifikacije:

1. Opšti kriminal,

2. korporacijski kriminal i

3. vladin kriminal.

 Opšti kriminal

Opšti kriminal u monetarnom sistemu ide od sitne kraðe, do nezakonite prodaje, prevare, do nasilnih pljački.

Tom nusproizvodu sistema često nije dana potrebna pažnja za razumijevanje njegovog uzroka.

Mnogi teže odbaciti te takozvane kriminalce kao neku vrstu socijalne anomalije.

Stvarnost je da je stres, sukob, siromaštvo i stoga oskudica generisana samim novčanim sistemom osnovni uzrok.

U 1990-ima, sproveden je istraživački projekat nazvan studija Merva-Fowels, koji je pronašao snažne veze izmeðu nezaposlenosti i kriminala.

Oni su temeljili svoje istraživanje na 30 velikih gradskih sredina s ukupnim stanovništvom od preko 80 miliona.

Pokazalo se da 1% povećanja nezaposlenosti rezultira u:

·      6.7% povećanju ubistava,

·      3.4% povećanja nasilnog kriminala,

·      2.4% povećanja u vlasničkom kriminalu.

Tokom razdoblja od 1990 do 1992 to je prešlo u:

·      1459 dodatnih ubistava,

·      62,607 dodatnih nasilnih kriminalnih dela,

·      i 223,500 dodatnih vlasničkih kriminala+nih dela.

To je vrlo otkrivajuće; osobe koje žive u oskudnom prirodnog okruženjau, s malo resursa slabim obrazovanjem i malo mogućnosti zapošljenja jednostavno će raditi ono što moraju da bi preživeli.

Dok neuroze nastale iz stresa njihove situacije često vode nasilnim i društveno razaračkim delima.

Drugim rečima, okolina utiče na ponašanje.

'Korporacijski kriminal'

Korporacijski kriminal koji se odnosi gotovo samo na zaradu, ima više oblika:

·      smišljeno zastarejevanje,

·      monopolistički tajni ugovori,

·      manipulacija tržišta,

·      iscrpljivanje resursa,

·      nameštanje cena,

·      iskorištavanje rada

·      i vladini tajni ugovori

·      su samo neki od njih…

Od Enron-ovog namernog zatvaranja Kalifornijske elektrane zbog rasta svojih deonica, do Bayer-ovog korporacijskog znanja o distribuciji lekova zaraženih HIV-om; mora biti jasno većini ljudi da je korporacijski kriminal stalan i često puta podmukliji i neprimjetniji od opšteg kriminala, jer posledice zahvataaju vrlo velike grupe ljudi.

U osnovi nema razlike u potrebi korporacijskog kriminalca da poveća profitabilnost od potrebe opšteg kriminalca za preživljavanjem.

Dok drugi tipično čini zločin da bi preživeo, prvi čini zločin da dodatno osigura svoje mesto na moći, način života i izobilje.

Temelje se na strahu.

Predstava pohlepe koja se očituje iz stalne nesigurnosti koja dolazi iz straha gubitka onoga što se ima, služi kao motivacijski činilac za većinu korporacijskih kriminalnih dela.

Ta neuroza se ponavlja i jača s onim što možemo nazvati 'luksuzno raslojavanje' koje stvara novčani sistem.

Jer u tom sistemu postoji neprekidno napredovanje dostupnih proizvoda kako raste nečija kupovna moć.

Vladini zločini

Vladini zločini su jedan od najsloženijih i najtežih oblika postupanja za razmatranje, jer je slika vlade visoko izmjenjena prevladavajućim vrednostima koje ova vladajuća klasa podstiče kroz društvo.

Naprimer, patriotizam je često korišten da bi se podsticao rat, prisiljavajući ljude da misle kako je njihova dužnost složiti se s odlukama vlade.

Kad se to kaže, objektivno pogledajmo šta je ustvari  vlada u novčanom sistemu i šta predstavlja.

Središnja uloga vlade je u osnovi izmišljanje upravljačkog zakonodavstva i politike zbog upravljanja delovanja društva.

Idealistički, prioritet vlade bi bio širi interes javnosti.

Nažalost kako je istorija pokazala, to nije, i retko je bio slučaj.

Nego vlada kakvu znamo je ustvari roditeljska korporacija svim drugim korporacijama unutar ekonomije zemlje.

To, naravno, ima smisla, jer se vrednost države stvarno odreðuje stanjem njene ekonomije.

To znači da vlada ima ustanovljene interese u ekonomskom stanju svoje zemlje; odreðenije one interese koji doprinose direktno njima.

Lobiranje i doprinosi u samoj Americi, čine milijarde dolara godišnje a taj novac je dan samo pod izgovorom da bi se  sprovodila agenda (plan) “donatora”.

Sada, dok su primeri vladinih i korporacijskih tajnih sporazuma vrlo široki, najveći vladin kriminal proizašao iz novca je upotreba rata zbog dobrobiti svojih korporacijskih i finansijskih prišivaka.

Rečima dvostrukog dobitnika kongresne medalje časti, oficira D. Smedley Butler-a:

"Rat je reket. Uvek je bio. Verovatno je najstariji, najprofitabilniji, sigurno najpodliji.

"Jedini je s internacionalnim ciljem. Jedini je u kojem se zarada računa u dolarima, a gubici u životima".

Ubrzano industrijsko stvaranje, vojni ugovori, ugovori za obnovu, sticanje energije i resursa ili... kraða, svetska banka strogo voðena visokim interesom i pozajmice privatnih banaka za posleratne ekonomije su samo neki od korištenih visokoprofitnih medija.

Stvarna motivacija za rat danas je stoga: industrijska trgovinska zarada, maksimizovana za vrhunsko sticanje resursa (ili kraða)

kao što je to bilo u Iraku i Afganistanu, i strateško geopolitičko poravnanje da bi se olakšala daljnja industrijska zarada i kraða resursa.

Rat je verovatno najveća bolest uzrokovana željom za bogatstvom i moći.

Vlada sa svojim timom ubica sa ispranim mozgom pri ruci, je uključena u krajnji oblik samoodržanja i toliko dugo koliko resursi sveta ostaju skupljeni i ograničeni za materijalnu korist nekolicine, ovaj oblik rata neće prestati.

Sada, ove klasifikacije korupcije su samo generalizovane grupacije.

Beskrajne predstave o ljudskom ponašanju u svakodnevnom životu su takoðe vrlo zatrovane tim mehanizmom zarade.

Jer ako pogledate izbliza, videćete da je gotovo svaki čin strateške novčane dobiti korumpiran od vlastite graðe, samo je prihvaćen kao normalan od ugraðene kulture.

 4. Fiskalna manipulacija

Valuta koja se danas koristi je Uredba.

Što znači da njena vrednost izvorno dolazi od vladine uredbe.

Novčana vrednost u uredbenom sistemu je ustvari dobijena iz toga koliko je novca u opticaju unutar ekonomije, uopšteno govoreći isto kao s nekim prirodnim resursom; što je više novca u opticaju, manje vredi svaka jedinica uredbe.

Kada je manje novca u opticaju, time više vredi svaka jedinica.

Ova pojava se može nazvati inflacija i deflacija, uopšteno govoreći.

Sada, povećanje u zalihama novca dostupnog u ekonomiji zove se novčana ekspanzija.

Dok se smanjenje u zalihama novca zove novčana kontrakcija.

Uopšteno govoreći vreme ekspanzije je obično povezano s takozvanim ekonomskim rastom.

Jer kad je više novca dostupno i moguće staviti u upotrebu, često se s time stvara više poslova.

Suprotno, novčana kontrakcija je često zvana recesija ili depresija.

Jer nestaje novca i stoga manje ga se stavlja u upotrebu, tako se gube poslovi i propadaju kompanije.

Ekonomski rast je obično definisan kao: porast u količini roba i usluga proizvedenih od ekonomije u vremenu.

Ipak, neka se razume da je ekonomski rast igra sa sumom nula.

Ne postoji nešto takvo kao ekonomski rast u i od samog sebe, Jer je u osvi ovaj mehanizam osnovan skoro potpuno na količini likvidnosti, ili novca u sistemu.

Drugim rečima,da falcifikujemo 100 miliona dolara i damo ih vama da započnete posao i kupite i popravite staru zgradu i zaposlite tim ljudii počnete proizvoditi proizvod koji javnost kupuje, to bi se smatralo ekspanzijom ekonomije.

Uložili ste u nekretnine, povisili stepen zaposlenosti i napravili novi proizvod koji drugi kupuju, stoga podstičete kruženje valute - i time potrošački ciklus.

Sada, šta ako vlasti saznaju da je sav novac koji ste upotrebili ustvari krivotvoren i stoga zatvore celu radnju?

To bi bila kontrakcija ekonomije, jer novac time nestaje.

Vaši bi zaposleni bili otpušteni, zgrada zatvorena i proizvodnja zaustavljena.

Trebamo se pitati: šta je bio stvarni rast?

Ako povećanje ili ekspanzija u zalihama novca može izazvati stvaranje poslova i proizvodnju, dok smanjenje ili kontrakcija

izaziva gubitak poslova i proizvodnje, šta je tačno dobijeno i izgubljeno?

Šta je bila suština? Da bi to shvatili razmotrimo kako se novac stvara i njime upravlja od strane vlade i njene centralne banke.

Naprimer, uzećemo SAD i njenu centralnu banku Federal Reserve.

Ekspanzija i kontrakcija zalihe novca je ono što ustvari stvara takozvani ciklus businessa o kojem čujete u klasičnoj ekonomiji.

Taj ciklus je uveliko upravljan i manipulisan od centralne banke putem kamatnih stopa.

Kamatna stopa je provizija naplaćena pozajmljivaču zbog korišćenja kredita, ili iznosa novca.

Sav novac u ekonomiji SAD-a, i stvarno svakoj drugoj ekonomiji u svetu,  je stvoren iz duga putem zajmova.

Svaki dolar u nečijem novčaniku je pozajmljen od bankarskog sistema.

To je važno razumeti; sav novac je stvoren iz duga.

Stoga, brzina kojom nastaje novac zavisi o tome koliko je osoba voljna platiti u kamatama da dobije zajam.

Komercijalne banke temelje svoj interes na vrednostima postavljenim od centralne banke.

Kada Federal Reserve spusti kamatne stope, isto rade komercijane banke i krediti ili pozajmice postaju jeftiniji.

Kada FedRes podiže kamate, krediti postaju skuplji i stoga pozajmljivanje usporava.

Suština ovoga ovde, je da Federal Reserve ima moć uticati na kamatne stope svih banaka.

To se pretvara u moć kontrole količine novca koji je pozajmljivan i stoga količinu u opticaju i, do odreðenog stepena, kontrolu nad periodima rasta i periodima recesije poznatima kao poslovni ciklus.

Zašto Federal Reserve ima potrebu kontrolisati ovo?

U osnovi to se svodi na kontrolisanje duga i infacije.

Ako se zalihama novca dopusti stalan rast ili ekspanzija jednostavno je pitanje vremena kada će tržište postati zasićeno viškom likvidnosti, gušeći nastali ekonomski rast. To će dovesti do inflacije, pada vrednosti valute, povećanja cena.

Isto tako, proizašli dug je direktno proporcionalan sa zalihom novca, jer je novac stvoren iz duga, što se više ekonomija širi, često je stvoren veći dug.

To stvara neizbežnu krizu sistema, jer novac potreban za plaćanje kamata utrošen u zajmove ne postoji direktno u ekonomiji.

Stoga, uvek će biti više stvorenog duga nego postojećeg novca i jednom kad dug naraste više od onog što firma ili osoba sebi mogu priuštiti, počinje ono svojstveno, zajmovi usporavaju i zaliha novca se počinje smanjivati.

Ovaj posebni scenario kada dug nadjača i poništi ekspanziju, može se shvatiti kao finansijski krah, vrlo jednostavno.

I to nas vodi u sledeći deo:

U ovom delu ćemo raspravljati o prirodi i grananju tekućeg svetskog ekonomskog kraha i kako je bio spojen s velikom sebičnošću i društvenom neodgovornošću vlade i korporacijske moći.

Tada ćemo dublje raspraviti ulogu koju ima tehnologija u otpuštanju radnika i snažne promene koje će ta pojava prisiliti svetsku ekonomiju.

1. Iza neodgovornosti

Zajednički spoljni dug svih vlada sveta je sada oko 52 bilijarde dolara prema činjeničnoj knjizi CIA.

Od oko 203 zemalja na svetu, samo 4 ne duguju drugima novac.

Samo SAD ima preko 12 bilijardi duga u 2009, i studija ovlašćena od U.S. riznice u 2001. otkrila je da za održavanje duga na postojećoj stopi rasta, do 2013., prihod poreza bi trebao biti povećan na 65% nečijeg dohotka.

Celi je svet u osnovi bankrotiran - ali kako?

Kako može svet kao celina, dugovati novac sam sebi? Očito je to besmislica.

Novčani sistem je ništa više od igre, a oni na pozicijama društvene moći menjaju pravila igre po želji.

Priroda tih pravila je voðena istim takmičarskim, izopačenim mentalitetima, koji se koriste za takmičenje u svakodnevnom novčanom životu - samo ovaj put igra je u korenu nameštena u korist onih koji stvarno vode igru.

Naprimer, ako imate 1 milion dolara i stavite ih na štednju sa 5% kamate, napravićete 50,000 dolara na godinu samo za taj depozit. Pravite novac od novca, bez izuma, bez doprinosa društvu, bez ičega.

Kad se to shvati, ako ste osoba niže ili srednje klase ograničenih sredstva i morate koristiti kreditne kartice, i uzimati zajmove uz kamate za kupovinu kuće, tada plaćate kamate banci, koje banka tada okreće i koristi, teoretski za isplatiti osobe s štednjom od 5%.

Banka u osnovi čini to da krade od radnih siromašnih da plati odmarajuće bogate.

Jednostavno, društveno raslojavanje koje vidimo danas u svetu je održavano i osigurano temeljnim mehanizmima novčanog sistema.

Postrani ove stvarnosti, vratimo se na temu takozvanog poslovnog ciklusa.

Kada je novac dodan zalihama novca, taj je novac obično stavljen u upotrebu s razlogom.

Vrlo često ovi razlozi uključuju: pokretanje posla, kupovinu kuće, ulaganje u tržište deonica itd.

Ovo povećanje u zalihama novca često prelazi u  takozvani ekonomski rast i stoga u ekspanzivni period poslovnog ciklusa.

Nažalost, novac se ekonomiji ne može dodavati u beskonačnost, jer će dug i inflacija uzrokovani ekspanzijom kad tad nadići koristi rasta.

Kad se počnu pojavljivati problemi nakon perioda novčane ekspanzije, kao rastući nivo duga, usporavajući želju ljudi za uzimanjem novih pozajmica, centralna banka i upravljači vlade će imati u osnovi dva izbora:

ili mogu

1. Pokušati nastaviti ekspanziju uvodeći više novca, obično sniženjem kamatnih stopa, čineći kredite jeftinijima ili

2. Pustiti kontrakciju, stoga recesiju, da krene svojim putem, povećati kamatne stope, i dovesti ekonomiju nazad u neko stanje ravnoteže.

Što se tiče istorije, njihov je način da učine oboje s osnovnom idejom da olakšaju recesiju povećavajući likvidnost.

Razumevanje je jednostavno: politički je nepopularno za vladajuću klasu imati nezaposlene, siromašne graðane.

To može dovesti do prezira prema vodstvu i do nestabilnosti.

Stoga uvek postoji neka vrsta igre zafrkavanja javnosti lažnom sigurnošću, kako bi se izbeglo otkrivanje istine o usaðenoj disfunkcionalnosti samog novčanog sistema.

Rezultat ovog olakšanja kontrakcije samo odgaða neizbežno, i otkad je vlada SAD-a olakšala svaki nastali period kontrakcije od velike depresije 30-ih, uvodeći više novca u sistem, čeka nas scenarij sudnjeg dana. Velika kontrakcija i moguće je da se dogaða upravo sada.

Kako je spomenuto ranije, novac se ne može dodavati beskonačno u ekonomiju jer će dug i inflacija izazvani ekspanzijom eventualno nadići rast dobiti.

To je ono što se sada dogaða na masivnom nivou i bilo kakva intervencija za olakšanje krize verovatno neće upaliti.

Zašto?

Većinom zbog toga što su nivoi duga preveliki. Ukupan dug vlade SAD-a s graðanskim privatnim dugom je bio oko 53 bilijarde dolara u 2007. To je jednostavno besmislen iznos duga. Ukupne zalihe novca SAD-a su bile oko 12 bilijardi u 2007, dok je godišnji BDP SAD-a bio samo oko 14 bilijardi.

Nažalost postoji jako malo toga što vlada SAD-a može učiniti da zaustavi ovu veliku kontrakciju ako se drže pravila novčanog sistema, čak i sa uvoðenjem desetina bilijardi dolara, ne može se nadoknaditi neravnoteža.

Još ako naprave ovaj tip uvoðenja likvidnosti, rezultat bi jednostavno preterao stagflaciju koju sada gledamo, gde se inflacija i ekonomska stagnacija dešavaju istovremeno.

2. Konačno iscrpljivanje

Sada, kao odgovor na ove probleme, ljudi vrlo često predlažu novčane reforme kao rešenje.

Ovi prijedlozi često uključuju: vraćanje na standard u zlatu, izbaciti kamate, zatvoriti Federal Reserve, vraćajući moć štampanja novca vladi itd.

Dok ove i druge reforme predstavljaju logične vrednosti, do odreðenog stepena, one ne prepoznaju zamaskiran, malo komentarisan fenomen, pojavu koja  je ubrzala od 20-og veka do danas, poništavanje novčanog sistema samog od sebe jer je tako napravljen.

---

Predloži drugima i dodaj link na ovu stranu na svom