Merenje i kvantifikacija sreće

Savremeni psiholozi i sociolozi ″mere″ sreću kod ljudi tako što postavljaju jednostavno pitanje ″koliko ste srećni″, a onda ispitanici na skali od 1 do 7 ili od 1 do 10 procenjuju nivo sopstvene sreće i zadovoljstva.

Poslednjih godina ovakav način merenja doživeo je brojne kritike, najviše ih je bilo o tome koliko su ovakvi rezultati validni. Postavlja se mnogo pitanja o tome koliko je svaki pojedinac sposoban da oceni lični stepen sreće. Takav način dobijanja podataka je čisto subjektivni pa je velika dilema da li se takvi rezultati mogu koristiti u naučne svrhe. Međutim, nakon brojnih studija i godina istraživanja, psiholozi su došli do zaključka da se ovakvi podaci mogu smatrati validnim, jer još uvek ne postoje metode kojima se meri objektivan stepen sreće. Takođe su došli i do formule kojom su pokušali da odrede koji su elementi potrebni za postizanje sreće svakog pojedinca, a zatim kvantifikacijom tih elemenata izmeriti koliko je svaki pojednac srećan. Svaki od ovih elelmenata se kvantifikuje pomoću skale procene.

SREĆA= LIČNO ZADOVOLJSTVO + POSVEĆENOST POSLU + ZNAČENJE[1]

U osnovi svakog doživljaja stvarne sreće nalaze se telesne senzacije zadovoljstva. Bez osećanja zadovoljstva, sreća je samo iluzija. Prava sreća dobija značenje zavisno od zadovoljstva koje čovek oseća u datoj situaciji. Ali nije neophodno biti srećan da bi se doživelo zadovoljstvo. Čovek može uživati u svakodnevnim uslovima života, jer je zadovoljstvo način postojanja. Čovek je u stanju zadovoljstva kada mu pokreti teku slobodno, ritmično i u harmoniji sa okolinom.

Jedini problem, kao što smo videli, je u tome što je zadovoljstvo vremenski ograničeno i traje veoma kratko. Novi pravac u psihologiji, pozitivna psihologija, sugeriše da su za produžetak zadovoljstva neophodna preostala dva faktora iz formule za sreću.

Posao koji obavljamo obično se ne smatra razlogom za sreću, međutim uz posvećenost i predanost poslovnim aktivnostima svakako može biti izvor zadovoljstva. To je onaj poznati osećaj koji, verovatno, svako od nas ima kada radi nešto što ga u potpunosti okupira i kada ni jednog trenutka ne pogleda na sat za vreme obavljanja tog posla. Uopšte posvećenost poslu u mnogome doprinosi većoj efikasnosti u poslu koji obavljamo. To naravno zavisi od uslova rada i stava koji čovek ima prema zadatku.

Drugi faktor je značenje odnosno svrha koja mora da postoji u svakom poslu koji čovek obavlja. Smisao može da se nađe u svakodnevnom obavljanju posla, radu na projektu u koji verujemo ili stvarima koje su od opšteg interesa kao što je i očuvanje i zaštita životne sredine.

Naravno, i ova formula je doživela mnogobrojne kritike. Najviše kritika upućeno je na izbor faktora koji se nalaze u ovoj formuli. Prevelika posvećenost poslu nije uvek preduslov  velikog zadovoljstva i sreće. Osoba koja pretera u tom smislu može stvoriti svojevrsnu zavisnost od posla tj. postati ″radoholik″, a to nikako ne vodi zadovoljstvu i sreći. Takođe ako se neko previše posveti nekom poroku kao što je npr. kockanje, takva posvećenost ga može odvesti u potpuno suprotnom pravcu od zadovoljstva.

Za povezivanje oblasti ekološke psihologije i pojma sreće (i njegovu kvantifikaciju) neophodno je formulisati indeks koji će meriti sreću, ali koji će je sagledati u celokupnoj njenoj kompleksnosti i u tom smislu uzeti u obzir i njenu ekološku komponentu. Veoma je mali broj radova i istraživanja objavljen na ovu temu. Ovaj rad predstavlja jedan od pionirskih pokušaja pozicioniranja pojma sreće u okviru ekološke psihologije.

Happy Planet Index

Jedan od pokazatelja koji bi mogao u velikoj meri da doprinese ostvarenju ovog cilja je Happy Planet Index. Ovaj indeks je objavila Britanska organizacija New Economist Foundation u septembru 2006. godine nakon dugog istraživanja o tome koliko je efikasno, u ekološkom smislu sreća raspoređena po svetu. Ovaj pokazatelj prvi je te vrste u svetu, koji povezuje uticaj životne sredine i postizanje osećanja sreće i zadovoljstva.

Happy Planet Index (HPI) meri koliko se efikasno koriste prirodni resursi za postizanje srećnog i dugovečnog životnog veka stanovnika jedne zemlje. Uzorak je bila celokupna svetska populacija, tačnije 178 zemalja u svetu.

Ovaj indeks ne pokazuje koja nacija je ″najsrećnija″ na svetu i ne određuje državu u kojoj vlada blagostanje. Najveći značaj ovog indexa je u tome što dokazuje nešto što je veoma značajno za ekološku psihologiju a to je da se dugovečan i srećan život može provesti i bez potpunog iscrpljivanja prirodnih resursa planete Zemlje.

Imajući u vidu više puta pominjanu činjenicu da prevelika potrošnja prirodnih resursa nije dovela i do povećanja zadovoljstva svetske populacije, HPI je značajan i zbog toga što dokazuje da postoji još mnogo alternativnih načina da se doživi sreća, bez uništavanja životne sredine. Ovakav koncept je u suprotnosti sa osnovnim postulatima ekonomije zapadnog sveta (Amerike i zapadne Evrope), gde se dugovečan život postiže isključivo zahvaljujući maksimalnom korišćenju prirodnih dobara. Koncept HPI ekonomske odnose pomatra onako kako oni izgledaju u svojoj osnovi:

   ULAZ→  PROCES → IZLAZ

Ulaganja su u ovom slučaju prirodni resursi planete Zemlje i životna sredina uopšte, a izlaz je prosečni životni vek proveden u sreći i blagostanju. Suština ovog indeksa je, dakle, da pokaže koliko je efikasno iskorišćena svaka jednica celokupnog svetskog prirodnog bogatststva za postizanje liče sreće svakog stanovnika na planeti. Cilj je dakle živeti što duže sa što manje upotrebljenih prirodnih resursa.

Ovaj projekat obuhvatio je 178 svetskih nacija, među kojima nije bila naša zemlja i još deset zemalja (Crna Gora, Grenland, Potroriko, Avganista, Irak, Somalija, Francuska Gvajana, Liberija i Zapadna Sahara). Od svih zemalja koje su učestvovale u ovom istraživanju ni jedna nije dostigla maksimalno moguću procenjenu vrednost ovog indeksa koja iznosi 83,5 godina. Srbija je dostigla 47,6. To znači da ni jedna zemlja i nacija na svetu ne koriste maksimalno efikasno prirodne resurse koje imaju na raspolaganju. U tom smislu neke države su efikasnije od drugih ali ni jedna nacija nije postigla najbolje moguće vrednosti parametara na osnovu kojih se računa ovaj indeks.

Pravi izazov će biti da se lekcije naučene tokom rada na ovom projektu primene u praksi i na taj način doprinese očuvanju planete uz istovremeno postizanje lične sreće.

HPI meri prosečan broj godina života proveden u sreći i blagostanju, u jednom društvu, naciji, državi ili grupi država, po jedinici iskorišćenih prirodnih resursa na celom svetu.

HPI se računa pomoću tri parametra:

• ekološki trag,
• zadovoljstvo,
• prosečan životni vek

Zadovoljstvo  X  Prosečan životni vek

HPI = --------------------------------------------------------------  X β

Ekološki otisak + α

α i β su konstantni parametri[2]

Ekološki trag (engl. ecological footprint)

Priroda može da odgovori zahtevima moderne ekonomije, sve dok su aktivnosti koje se preduzimaju u tom smislu usklađene sa obnovljivim kapacitetima biosfere. Za merenje usklađenosti kapaciteta biosfere i upotrebljenih resursa koristi se koncept ekološkog traga. Ova merenja predstavljaju veoma korisne informacije za vlade svetskih sila, koje eksploatišu najveći deo svetskih zaliha energije, kao i drugih resursa, kako bi svoje strategije razvoja usmerili ka održivoj budućnosti.

Pomoću ekološkog traga meri se koliko je količina resursa neophodna za održavanje trenutnog nivoa potrošnje i tehnološkog razvoja, tj. da li država ili društvo živi troši prirodne resure u granicama svojih mogućnosti tako što se eko otisak jedne nacije poredi sa biokapacitetom. Ako je otisak jedne države veći od njenog biokapaciteta, to znači da ta država troši više prirodnih resursa (šuma, voda, zemljišta...) nego što ima na raspolaganju tj. da se preopterećuje kapacitet životne sredine da apsorbuje količinu otpada, koja nastaje pri takvom stepenu potrošnje. Ekološki trag se izražava u globalnim hektarima.

Najvažnije komponente ekološkog traga su:

• površina zemljišta pod biljnim kulturama koje se koriste kako u ishrani tako i za preradu, drvećem i biogorivom,
• površine okeana koje se koriste za ribolov i
• površina zemljišta, koja je potrebna za uzgajanje šuma koje se koriste da izoluju i apsorbuju ugljen dioksid (CO₂) iz fosilnih goriva, što je i najznačajnija komponenta ekološkog traga.

Polazna pretpostavka u konceptu ekološkog traga je osnovno pravilo globalne ekonomije a to je slobodan transfer svih raspoloživih resursa iz jednog kraja sveta u drugi.Ovakav pristup za posledicu ima pojavu da je ekološki trag veći od biokapaciteta jedne države. Zbog toga ekološki trag je najbolje shvatiti kao meru potrošnje prirodnih resursa u jednoj državi i kao meru ekološkog uticaja te države na svetskom nivou.

Pomoću ove metodologije može se izračunati biokapcitet čitave planete. Prema poslednjim podacima biokapacitet Zemlje je 11,2 biliona hektara tj. 1,8 globalnih hektara po glavi stanovnika. Globalni ekološki trag je 13,7 biliona globalnih hektara ili 2,2 globalna hektara po glavi stanovnika. Znači da globalni trag prevazilazi svetski biokapacitet za 23%. Interesantan je i podatak da SAD, Japan, Kina, Indija i EU koriste 75% biokapaciteta planete Zemlje.

Ekološki trag ima tendenciju rasta sa povećanjem industrijalizacije. U tom smislu javlja se velika potreba za povećanjem površina pod šumama koje će apsorbovati sve veću količinu ugljen - dioksida.

Šume i močvare su prirodni sistemi, koji igraju vitalnu ulogu u apsorbovanju ugljen-dioksida. Istraživanja pokazuju, da šume prosečno mogu da akumuliraju oko 1.8 tona CO₂/ha godišnje i da šume žive od 20 do 70 godina, kao apsorberi ugljen-dioksida. Njihov značaj, u ovom procesu, ne treba biti zanemaren.

Više o tome na http://www.footprintnetwork.org

Ekološki trag zemalja (birate ime zemlje u padajućem meniju desno) možete videti na ovom linku.

Zadovoljstvo ( engl. Life satisfaction)

Već je bilo reči o tome da su se mnogi psiholozi i sociolozi bavili istraživanjima o elementima, koji utiču na sreću i zadovoljstvo. Bez obzira na to što je ova tema već dugo prisutna u naučnim i stručnim krugovima, tek nedavno su subjektivna merenja sreće privukla pažnju šire javnosti i podstakla mnoge polemike na tu temu. Najviše se raspravljalo o tome da li je i koliko, validna i realna samoprocena stepena sreće.  Zaključak je bio da se procena može smatrati validnom ukoliko je u skladu sa unapred definisanim pokazateljima za koje se smatra da identifikuju sreću.

U idealnom slučaju procena i merenje zadovoljstva bi obuhvatili čitav spisak pitanja koja se tiču mnogih aspekata ovog kompleksnog osećanja. Na osnovu svih odgovora mogla bi se sklopiti realna slika i dobiti pouzdana informacija o tome koliko je jedna ličnost zadovoljna ili čak svi pripadnici cele jedne nacije. Iz praktičnih razloga, tokom sprovođenja ovog velikog projekta nije postojala mogućnost za tako nešto pa se i u relizaciji ovog projekta takođe se koristila skala samoprocene od 1 (potpuno nezadovoljni) do 10 (potpuno zadovoljni). Vršena je uporedna analiza rezultata iz HPI projekta sa rezultatima nekih drugih istraživanja o stepenu zadovoljstva na nivou svetske populacije. Ove analize je pokazala da su rezultati dobijeni pomoću skale procene validni, da odslikavaju pravo stanje u svetu kad je u pitanju zadovoljstvo i da se mogu prihvatiti i koristiti za računanje HPI indeksa.

Dešavalo se da istraživači, pogotovu oni koji su dominantno ekonomske orijentacije,  poistovećuju pojmove kao što su sreća, zadovoljstvo i blagostanje. Tokom sprovođenja ovog projekta akcenat je bio upravo na tome da se između ovih pojmova naprave jasne i nedvosmislene razlike. Zadovoljstvo životom je opšta i stabilna kategorija. Mišljenje o tome koliko je zadovoljan životom, ispitanik ne menja iz dana u dan. Ukoliko dođe do promene stava o životnom zadovoljstvu, to je pouzdan indikator nezadovoljstva postojećim političkim režimom, stanjem u društvu ili sa obe kategorije. Kada je u pitanju lična sreća, interesantno je da se mišljenje menja skoro svakodnevno.

Prosečan životni vek (engl. Life expectancy)

Prosečan životni vek se procenjuje na osnovu mnogobrojnih uslova koji preovlađuju u jednoj državi ili narodu. Računa se na osnovu podataka o prosečnom životnom veku nekoliko poslednjih godina, kao i aktuelnih podataka o stepenu smrtnosti tekuće godine.

Ovaj pokazatelj se veoma često uzima kao parametar koji realno odslikava visok standard jedne države. Iako će većina ljudi reći da je dugačak životni vek karakterističan za zemlje gde vlada blagostanje, postoji još mnogo faktora od kojih on zavisi, a koji se ogledaju u materijalnim uslovima koji vladaju u jednoj državi ili društvu. Jedan od tih faktora je stepen smrtnosti novorođenčadi, koji je direktan pokazatelj stanja u kojem se nalazi zdravstvena zaštita stanovništva jedne države. Zbog toga što ga karakterišu preciznost i nedvosmislenost ovaj parametar je jedan od glavnih pokazatelja koji se koristi u većini metodologija UN.

Šta je pokazao HPI?

Moguće vrednosti za HPI su od 0 do 100 godina. Pre početka istraživanja procenjene su optimalne i dostižne vrednosti svih parametara pomoću koji se računa ovaj indeks. Na osnovu toga dobijena je vrednost indeksa 83,5 godina.

Rezulati su sledeći: Najveći HPI ima ostrvska državica Vanuatu, (arhipelag u Tihom okeanu) on iznosi 68,2 godine, najmanju vrednost HPI ima Zimbabve 16,6. Ovi rezultati dokazuju da ni jedna država ni nacija na svetu ne koristi dovoljno efikasno prirodne resurse. Takođe ni jedna nacija nema zavidne vrednosti stepena zadovoljstva kao ni prosečan životni vek (u Vanuatu je samo 69 godina).

Ovakvi podaci navode na zaključak da sve zemlje na svetu mogu mnogo da urade na poboljšanju standarda i zadovoljstva svojih građana, prvenstveno tako što će efikasnije koristiti ono što je priroda stavila na raspolaganje svim stanovnicima planete Zemlje.

HPI je pokazao još jednu veoma značajnu činjenicu. Parametar koji predstavlja ustaljeni način anlize blagostanja i standarda jedne države je društveni bruto proizvod (BDP). BDP je standardna mera i ključni pokazatelj ekonomske aktivnosti koji koriste vlade većine zemalja u svetu.

BDP jedne države se povećava kada se povećava njena ekonomska aktivnost. Pretpostavlja se da tada raste i potrošnja, pa samim tim i zadovoljstvo kod građana te države. Međutim, kao što smo videli, zadovoljstvo koje je prouzrokovano materijalnim bogatstvima se povećava do određenog iznosa, zatim je konstantno i nakon toga dodatna materijalna dobra izazivaju veoma kratkotrajno zadovljstvo. Ova činjenica dovoljno govori o tome da BDP nije relevantan pokazatelj zadovoljstva.

Postoji još jedan razlog za ovu tvrdnju. BDP pokazuje kolika je ukupna vrednost svih proizvedenih dobara i usliga u jednoj državi u toku jedne godine, ali ne i kakva je raspodela te vrednosti (prihoda) unutar te države. Jedna zemlja koja ima veliki broj siromašnih, mali broj vrlo bogatih građana i veliki izvoz može imati isti iznos BDP po glavi stanovnika kao država u kojoj je raslojavanje manje izraženo i ima razvijenu domaću privrednu aktivnost.

Najveći nedostatak ovog pokazatelja sa ekološkog aspekta je taj što se ne određuje iznos do kog su iz BDP moguća (i neophodna) izdvajanja za obnavljanje prirodnih resursa koji su iskorišćeni za proizvodnju proizvoda i usluga, već se iz BDP finansiraju različiti nepredviđeni događaji, posledice prirodnih katastrofa i slično. Istovremeno, u računanje BDP uključen je iznos potrošnje prirodnih resursa (preko cene koštanja svakog proizvoda i usluge).